Pretplatite se na naš Youtube kanal
Jednom je u malom gradiću živeo frizer po imenu Marko. Bio je poznat po svojoj veštini i ljubaznosti, uvek spreman da sasluša svoje klijente dok su sedili u njegovoj stolici. Ljudi su ga obožavali, ali nikada nisu znali da Marko, iako je bio verujući čovek, često sumnja u svoje verovanje i pitanja o životu i smrti su ga mučila.
Jednog sunčanog popodneva, u njegovu radnju ušao je starac sa dugom, belom bradom. Imao je miran izraz na licu i nosio je jednostavnu tuniku. Marko ga je ljubazno pozdravio i zamolio ga da sedne u stolicu.
“Šta vam mogu učiniti?” pitao je Marko, dok je uzimao alat.
Starac je pogledao Marka, a oči su mu sijale punim razumevanjem. “Samo želim razgovarati”, odgovorio je. “I možda, ako budeš spreman, možeš da me obriješ.”
Marko je pomislio da je starac malo čudak, ali se složio. Dok je oštrim žiletom pažljivo brijao starca, razgovarali su o raznim stvarima – o životu, o ljubavi, o stvarima koje su im važile. Međutim, što je više razgovarao sa starcem, Marko je osećao da nešto nije u redu. Starac je govorio o stvarima koje su mu bile duboko poznate, ali sa jednim posebnim smirenjem, kao da je imao odgovore na sva pitanja koja su mu uvek bila na umu.
Na kraju, dok je završavao s brijanjem, Marko se smelo upitao: “Znam da možda zvuči čudno, ali… verujete li u Boga?”
Starac je tiho klimnuo glavom, a zatim rekao: “Znam da ti veruješ, ali možda sumnjaš. Bog nije nešto što treba da tražiš sa očima. On je u tvom srcu. Ako ga tražiš u svim pitanjima života, nikada nećeš pronaći mir. Samo u tišini srca.”
Marko je razmišljao o tim rečima dok je polako stao iza stolice. “Ali, kako mogu da znam da je tu? Kako da budem siguran da nisam samo sam u svim ovim pitanjima?”
Starac se okrenuo i blago se nasmešio. “Zar ikada nisi pomislio da Bog nije daleko, već da je u svakom tvom pokretu, u svakom dahu, u svakom delu tvoje svakodnevnice? On je kao ova frizerska stolica. Možeš da je vidiš i dodirneš, ali to ne znači da je sve što ona predstavlja samo u tvom rukovanju.”
Marko je stajao zadivljen, osećajući mir koji ga je obuzeo. Bio je siguran da nešto značajno razume, ali nije mogao potpuno da objasni šta.
Kada je završio, starac je ustao i platio uslugu, a zatim se okrenuo prema Marku. “Ponekad, najbolji razgovor s Bogom nije u rečima, već u tišini.”
Marko je pogledao za njim dok je izlazio. Bio je to samo još jedan običan dan, ali za njega je postao dan kad je shvatio da Bog nije daleko. On je uvek tu, u svakom ljudskom biću, u svakom pogledu, u svakom susretu.
Iako je bilo teško da to u potpunosti razjasni, osećao je da je pronašao nešto mnogo vrednije od odgovora na svoja pitanja – pronašao je unutrašnji mir.
